Професор Вукобратовић је рођен 26. децембра 1931. године, у селу Ботошу код Зрењанина. Дипломирао је 1957. на ваздухопловном смеру Машинског факултета у Београду. Докторат техничких наука стекао је 1964, такође на Машинском факултету, из области прорачуна чврстоће структура, а 1972. и на Централном институту за машинство Академије наука СССР-а.
Након завршетка Школе резервних официра, ваздухопловнотехничке службе ЈНА у Школском центру РВ и ПВО у Рајловцу код Сарајева, као војни стипендиста са чиномпоручника,[тражи се извор од 09. 2010.] у јануару 1958. дошао је у Ваздухопловнотехнички институт, где је радио до јануара 1965. године, на прорачунима чврстоће иаероеластичности ваздухопловних структура, на пројектима југословенских војних авиона са турбо-млазним мотором Г-2 Галеб и Ј-21 Јастреб, након чега се демобилисао, са чином капетана ваздухопловнотехничке службе. Тада је прешао у Институт „Михајло Пупин“ где је радио до 1996. године, у звањима сарадника, руководиоца, вишег научног сарадника и научног саветника. У ИМП-у је од 1968. био шеф Одсека за биодинамику, директор Лабораторије за роботику и флексибилну аутоматику и коначно директор Центра за роботику. Био је професор на Катедри за производно машинство Машинског факултета у Београду од 1984. до 1996. Научни саветник у Институту техничких наука САНУ је од 1997.
Дописни члан Српске академије наука и уметности је постао 7. маја 1981, а редовни члан је од 27. октобра 1994. Тренутно је председник Одбора за машинство. Инострани члан Академије наука СССР-а (сада Руске академије наука) је постао 27. децембра 1988. (по подацима са сајта РАН-а 1. јануара 1988.), редовни члан Интернационалне академије за инжењерство је од 1994, од 1997. Академије за нуклеарне науке у Москви, а такође и других међународних и националних академија.
Од 1986. је почасни члан Пољског друштва за теоријску и примењену механику. Члан Института инжењера електротехнике и електронике (IEEE) је постао 1993, а Интернационалне комисије за инжњерство 1994. Председник је Инжењерске академије Југославије од 1999. године.
Научна активност професора Вукобратовића се може поделити, временски и тематски, у три области: проблеми ваздухопловне технике, синтеза сензорне анализе и динамичке контроле у великим динамичким системима и, по чему је најпознатији и чему је посветио највише времена, проблеми теоријске и примењене роботике. У трећој области пре свега је радио на проблемима динамике роботских система у задацима манипулације, као и моделовања динамике, стабилности и контроле кретања хуманоидних робота.
У Ваздухоловнотехничком институту, у периоду 1959 — 1963, развио је метод за прорачун критичне брзине флатера (аерорезонансе) авиона, на основу кога је извршио осцилаторну анализу и прорачун критичне брзине за први југословенски школски авион са турбо-млазним мотором, Г-2 Галеб. Истраживања у овом периоду су обухватала и проучавање нелинеарности у аероеластичном понашању структура, а на тој теми је стекао и први докторат 1964, радом „Прилог проучавању нелинеарности у аероеластичности структуре авиона“ (енгл. Contribution to the study of nonlinear flutter).
На основу методе развијене у ВТИ-ју, заједно са Давором Јуричићем, 1963. објавио је студију „Метод за израчунавање осцилаторног понашања железничких возила током кретања“ (енгл. Method for Calculating Oscillatory Behavior of Railroad Vehicles during Motion), за потребе Међународне железничке уније. Ова студија је у то време, заједно са још једном, представљала најпотпунији резултат у области динамике железничких возила.
Непосредно по преласку у Институт „Михајло Пупин“, јануара 1965, наставио је рад на ваздухопловној техници те је био вођа тима за развој симулатора лета за авион галеб, што је тада био један од највећих пројеката Института.
У Институту „Михајло Пупин“ почео је да ради на проблемима аутоматике и роботике. У другом, релативно кратком, периоду рада постигао је значајне резултате у области сензорне анализе аутоматских контролних система. Истраживања у овој области је заокружио објављивањем монографије General Sensitivity Analysis у сарадњи са професором Рајком Томовићем (1971. на енглеском и 1972. на руском језику).
Истраживања у трећој области — хуманоидној роботици и проблемима динамике двоножних робота — у којој је и даље активан, почиње 1967. године.[5] У јануару 1968, на Свесовјетском конгресу теоријске и примењене механике у Москви, уводи метод за контролу кретања и стабилности двоножних хуманоидних робота. У периоду 1970 — 1972, са Давором Јуричићем и осталим сарадницима, метод је разрађен и конкретизован, те добија назив „тачка нула момента“ (енгл. Zero-Moment Point; ZMP). Иако је метод био брзо прихваћен у научним круговима, на прву практичну реализацију се чекало 16 година, до 1984, када је у лабораторији Ичира Катоа наУниверзитету Васеда примењен на роботу WL-10RD.[8] По речима истакнутих јапанских роботичара, шире интересовање за роботику у тој земљи почиње након Вукобратовићеве серије предавања, седамдесетих година, на јапанским институтима и универзитетима.[6][11][12] У том периоду, 1972, на Централном институту за машинство АН СССР-а одбранио је свој други докторат на тему „Динамика, контрола, стабилност и реализација активних антопоморфних механизама“.
На основу теоријских резултата у моделовању хода двоножних робота, током 1971. и 1972. године, предводио je тим који је развио и реализовао први активни егзоскелет за параплегичаре. Развијен на ИМП-у, у сарадњи са Клиником за оптопедију и финансиран од стране америчке Националне фондације за науку (енгл. National Science Foundation; NSF), егзоскелет је био масе 12 килограма и омогућавао је успешан ход непокретним особама. Прва јавна демонстрација рада је извршена на симпозијуму у Дубровнику 1972. године. Егзоскелет је данас изложен у Политехничком музеју у Москви.
У периоду 1977 — 1978. Вукобратовић је био вођа тима који започео прву југословенску генерацију индустријских робота — UMS. Први модел, UMS-1, облика људске руке, је био и први индустријски хуманоидни робот, а коришћен је у земунском Телеоптику у тестирању термостата за аутомобилске моторе.
Следећи помак у рехабилитационој роботици Вукобратовић је постигао 1980,када је његов тим конструисао активну ортотичку руку за дистрофичаре. У испитивању рада руке учествовала је Оливера Јандрић, тадашња председница Удружења дистрофичара Београда. Иако је од дванаесте године боловала од тешког облика дистрофије екстремитета, већ након неколико недеља вежби успевала је да помоћу ортозе обавља сложене манипулативне задатке попут шминкања.
И за крај још можемо изнети и говор Миомир Вукобратовића на јубилеју института.
Драги пријатељи и колеге, госпође и господо,
Овом приликом, када прослављамо јубилеј Института, желео бих, пре свега, да подвучем велике доприносе које је ова установа остварила у многим пољима инжењерских наука. Поред изузетних резултата у бродоградњи, а последњих година и у области материјала и нанотехнологија, као и другим областима технике у протеклих 60 година, сигуран сам да ће оваквих резултата бити и у будућем раду ове наше установе.
Можда изгледа чудно да једна мала земља показује велики интерес за технику, али за оне који нас познају мало боље, то није необично. Мало су нас уздрмали догађаји деведесетих година али нас нису скренули са пута и сада се упињемо пуном снагом да настављамо даље.
Поставља се питање ко су људи који ће наставити после нас. Ја мислим да највећи број њих већ можете да видите међу данашњим окупљеним студентима. Млади људи који поседују снажну жељу, стручност, самопоуздање и истрајност у решавању сложених задатака као што је пројектовање, конструкција и управљање. Велик део њих има склоност и способност за научно-истраживачки рад и ја се надам да ће се развити у врсне научнике. Треба их само открити и правилно усмерити. То је уосталом наша највећа обавеза.
Морамо бити свесни да само развој, знање и напредак могу да допринесу очувању нашег бића. Зато посебну улогу имају наши најпознатији и најпризнатији научни посленици. Они морају да оставе јасан пут млађима како и куда даље. Сведоци смо да многе области, у којима смо били у самом врху светског истраживања, данас готово као да не постоје. У неким областима морамо да пођемо од нуле, али нас не сме да плаши рад и значајна заосталост.
Подсећања ради, 1930 године краљевина Југославија је имала 265 авиона. Била је трећа авио-сила у Европи. Од тога је преко 100 авиона било произведено у нашим фабрикама. Треба поменути фабрике авиона у Краљеву, Панчеву, Београду, Фабрику звездастих авионских мотора, фабрику прецизних авионских инструмената и опреме која је већину својих производа извозила. И не само то, једно време Југославија је била носилац светског рекорда у брзини лета на авиону ИК3 са ролс-ројсовим моторим. Недуго затим овај примат је преузео немачки познати ловац Месершмит 109Е. И у периоду после другог светског рата у Југославији је била развијена јака авио индустрија. Поменимо развој млазних авиона Галеб, Јастреб и Орао који су били дуго времена најбољи у свету у својој класи. Такође се ту може убројити и производња хеликоптера типа Газела. Данас нажалост Србија нема авио индустрију. Оцењено је да је то високо-софистицирана област и да ми у односу на развијени свет немамо шта да понудимо квалитетно у развоју. Да ли је баш тако?
Седамдесетих година прошлог века СФР Југославија је била шеста земља у свету по бродоградњи. Трећи танкер по носивости у свету у то време, направљен је у нашим бродоградилиштима. Поменимо само да је бродоградилиште у Београду направило веђину ратних бродова ЈНА. Последњи брод у тој класи под називом „Спасилац” је био најсавременији брод у то време (средина деведесетих година). Данас смо сведоци да Србија нема ни један речни брод иако је на раскрсници Евроспких речинх пловних путева.
Још једна област нас је некада издвајала у свету, мостоградња. Наши грађевинари су били цењени у свету. Десетине мостова у Африци, Азији, јужној Америци дело су наших градитеља и пројектаната. Данас је наше грађевинарство десетковано.
Иако су многе области данас наизглед недостижне и углавном резервисане за друге, развијеније народе и нације, овакав став не сме да буде пресудан. Храброст, идеја и истраживачки дух је оно што морамо да сачувамо и резултати неће изостати. Желим дакле да укажем да је могуће и у малим срединама остваривати врхунске резултате у многим научним областима. Напомињем да опште такмичење са “великима”, свакако не долази у обзир, међутим ни “велики” не могу покрити све области. Дакле, најважнија је идеја до које могу да дођу практично сви, без обзира на материјално богатство. Ипак наше друштво мора адекватно да подржи врхунске научне активности.
Још једном свим сарадницима Института честитам овај значајни јубилеј и желим да успешно преброде тренутну друштвено-економску ситуацију и да дају свој допринос на путу оздрављења нације и друштва.
Жао ми је што тренутно нисам у могућности да присуствујем овој прослави и желим сарадиницам Института све најбоље у будућем научно-истраживачком раду.
Ваш
Академик Миомир Вукобратовић