Проф др. сц. мед одн. др мед. наука Др Милорад Душана Велисављев, лекар педијатар и генетичар професор Медицинског факултета у Новом Саду и члан Медицинске академије СЛД од 1987. г. у пензији, рођен је у Ботошу 25. новембра 1922. г. од оца Душана земљорадника и мајке Смиље рођ, Дмитров, домаћице. Основну школу завршио је у Ботошу као и два разреда тзв. Више народне школе, односно 5. и 6. разред. У 6. разреду односно другом разреду Више народне школе поред редовног похађања школске 1934. /35 спремао је уједно и приватно положио пријемни испит и први разред гимназије у Петровграду, данашњем Зрењанину. Други разред гимназије такође је приватно полагао. Од трећег разреда гимназије редовно је похађао гимназију у Петровграду, спремајући успут и ђаке нижих разреда
Завршио је гимназију и положио велику матуру школске 1941. /42 године. Од 1942. до 1944. био је на обевзном раду а од октобра 1944. до 1946. био је учесник НОВЈ и ПОЈ односно Ј. А. Од 1946. до 1951. студира медицину у Београду, где је дипломирао 13. X 1951. као први у својој генерацији, која је тада бројала око 1. 300. студената. Обавезни лекарски стаж обавио је на клиникама и институтима Медицинског факултета у Београду, где је био запослен при Управи клиника и Института Медицинског факултета у Београду. По завршеном обавезном лекарском стажу добио је специјализацију из педијатрије, а специјалистички испит је положио са одличним успехом 1955. г.
Од 1953. је радио као управник Дома здравља Среза земунског и шеф Среског дечјег диспанзера у Земуну за Срез земунски поред Др Крстића. То је уједно био и први срески диспанзер у Југославији. Основао је, касније (1960) и дечји диспанзер у Сурчину. У свих 16 села тадашњег Земунског среза имао је Саветовалишта за одојчад и децу. Смртност је од 20% опала на половину, о чему је у децембру 1954. писало у часопису „Зора“. По расформирању среза 1955. био је изабран за асистента Српске академије наука у Институту за медицинска истраживања. Одељењу за изучавање исхране народа код проф. академика Др Душана Борића. Поред тога био је и хонорарни асистент на Медицинском факултету у Београду код проф. академика Др Уроша С. Ружичића на Катедри педијатрије а истовремено је био и начелник „Ц“ одељења у Дечјем дому број 1, каснијем Стационару за превремено рођену децу, где је основао и прву лабораторију у којој је спремао докторску дисертацију.
Докторирао је на Медицинском факултету 5 априла 1960. године са дисертацијом: „Хематолошке карактеристике и терапија анемије недоношчади“. Био је први доктор медицинских наука из педијатрије у Војводини а трећи у Србији.
Оженио се 19. јуна 1960. , године са Зорком Стојковић, а 29. маја 1961. г. у Београду је рођена кћерка Милка, сада педијатар. шеф одсека а потом шеф оделења новорођенчади Гинеколошко-акушерске клинике постао је по преласку у Нови Сад 1. јуна 1961. г. где је као први неонатолог увео ексангвинотрансфузију, која се отада до данас обавља рутински и на ГАК и на Дечјој клиници, где је такође увео ову методу са успехом. Друга кћерка, Гордана, рођена је у Новом Саду 11. септембра 1962. године, педијатар и магистар наука, асистент на Педијатријској клиници у Новом Саду а син Душан 15. децембра 1963. године такође педијатар.
По преласку на Дечју клинику у Новом Саду постао је начелник оделења, а потом управник Дечје клинике и директор Института за здравствену заштиту мајке и детета, при чему је унапредио рад основавши оделење за недоношчад и субспецијалистичку поликлинику при Институту. Ново крило зграде Института са 4. спрата и сутереном саградио је 1974. године.
Две године је једини водио наставу педијатрије, са својим асистентима. Изабран је за доцента на предмету Педијатрија 1965. , за ванредног професора 1971. а за редовног 1978. године. Редовни члан Медицинске академије СЛД је од оснивања т. ј. , од 1976. а почасни од 1990. године. Изабран је и за почасног члана Хрватске медицинске академије. Био је и члан председништва Медицинске академије СЛД и научне групе за превентивну медицину. Од 1984. -85 био је председник СЛД-ДЛВ, члан председништва и председник Педијатријске секције Војводине. Био је дугогишњи председник председништва Научног друштва за историју здравствене културе т. ј. историје медицине, фармације и ветерине као и подпредседник Југословенског Научног друштва за историју здравствене културе. Сада је на дужности потпредседника Научног друштва за историју здравствене кулктуре Војводине. Поред педијатрије предавао је 7. година и Увод у медицину са Историјом медицине и стоматологије на Медицинском факултету у Новом Саду, написавши 1987. и скрипта за студенмте(155 стр. ). Члан је председништва Антрополошког друштва Југославије и члан Редакцијског одбора Гласника Антрополошког друштва Југославије, као и Медицинског прегледа у Новом Саду те Југославенске педијатрије.
Широко је научно и стручно деловање проф. Велисављева. Написао је преко 300 радова из најразличитијих области педијатрије, генетике, антропологије, науке о исхрани, историје медицине, биологије и биолошке филозофије и др. Поред тога написао је 56 књига, скрипата, приручника и уџбеника. Био је уредник више зборника из историје медицине итд.
Професор Велисављев је написао и први југословенски уџбеник из педијатрије за средње медицинске кадрове, 1954. са проширеним издањем 1956. и 1958. г. а отада још 6 издања штампано је као скрипта. Ове су књиге писане ћирилицом и користиле су се у Србији, Црној Гори, Македонији и Босни и Херцеговини. Поред овога написао је уџбеник Исхрана са дијететиком за средње медицинске кадрове штампан прво као скрипта 1962. и као уџбеник који је издао Завод за издавање уџбеника и наставна средства Београд, затим књигу Моје дете и исхрана, које је 1963. г. издала Народна књига (208 стр. ), Кувар за одојче Београд, 1965. (73стр. ) потом Кувар за бебе неколико издања у издању „Еликсира“. Најважније му је животно дело“ Клинички лексикон“-знаци симптоми, болести синдроми у 7 књига (касније у три тома) од 1971. г И књ. (240 стр. ) ИИ књ. 1972. (238 стр. ) ИИИ књ 1973. (240 стр), ИВ, В и ВИ 1974. (630 стр. ) ВИИ књ. у издању Медицинске књиге Београд-Загреб 1983. (том ИИИ), (1. 140. стр. ), Клиничка симптоматологија-симптоми и знаци у издању Медицинске књиге Београд -Загреб (121стр. ) са 2. 000 епонимних симптома (симптоми према називу аутора). Године 1989. изашла је Физиологија развојног периода за ИИ разред усмереног образовања просветне струке у издању Завода за издавање уџбеника Нови Сад и Завода за уџбенике и наставна средства Београд (120 стр. ). Друго издање „Клиничког лексикона“-симптоми-знаци-болести синдроми и други медицински појмови, које је ИИ прерађено и знатно допуњено издање Београд, 1994. г. (327 стр. ) изашло је у сарадњи са др Милком Велисављев-Поморишки, др Горданом Велисављев и др Душаном Велисављевим.
Од бројних стручних и научних радова проф. Велисављев је са сарадницима изучавао урођене и прирођене мане у новорођене деце широм Војводине, Главобоље у претшколске и школске деце такође са сарадницима. Са сарадницима је написао и уџбеник Педијатрија за студенте Медицинског факултета у Новом Саду уз неколико издања. Писао је и о генетском инжењерингу у педијатрији 1992. г. као и о антопоолошким ентитетима са проф. др Живојином Гавриловићем. Створио је појам“Биолошке неједначине “ као и појам „Биоархеологија“ одн. „Биоархеолошки остаци у хуманој врсти“. Написао јеи бројне друге радове.
Професор Велисављев био је ученик чувених и првих српских и југословенских педијатара проф. др Матије Амброжића, професора и акдемика Ружичића. проф. др Тасовца, проф др Смиље Костић-Јоксић, ових првих и највећи доајена педијатријске мисли и науке у нас.
Професор Велисављев је с правом можемо рећи постао учитељ бројних генерација педијатара. Иза његовог одласка у пензију на Институту је остало 12 професора педијатара, врло великог броја примаријуса, магистара и доктора наука из педијатрије, историје медицине, затим специјалиста из педијатрије. Постао је наш доајен педијатрије и прави учитељ који је несебично преносио своја знања и сазнања на многе од нас.
У менију поред Милорад Велисављев, можете наћи и под мени са неким његовим текстовиима и истраживањима везана за Ботош.