Рођен је у Ботошу 25. фебруара 1894. године. Матурирао је у Пиаристичкој гимназији у Великом Бечкереку. Студије медицине отпочео је у Будимпешти где је до почетка I светског рата положио иригороз. Због рата привремено прекида студије, које 1919. године наставља у Прагу на Краловом универзитету. Дипломирао је 24. јануара 1920. године.
Исте године отпочиње, на кратко, своју прву службу у Ботошу, а потом у Уздину 1. маја 1920. године бива постављен за општинског лекара. У Уздину проводи пуних 20 година. Године 1940. прелази у Велики Бечкерек, где бива поетављен за среског лекара и на том месту остаје до смрти, 3. новембра 1951. године.
Одмах по завршетку II светског рата постављен је за шефа здравствене службе новонастале Војне области за Банат. За све време трајања Војне области за Банат није радио приватно, а своју плату је у целини поклањао фонду за ратну сирочад. После укидања Војне области др Славко Каменковић бива изабран за првог Повереника за народно здравље уз дужности среског санитетског референта и санитарног инспектора среза.
За двадесет година свог лекарског рада на селу, у Уздину, оставио је дубоког трага на плану здравственог и културно-просветног уздизања сељака. Ранио је зором заједно са сељацима да би им пружио лекарску помоћ и савет. Његови болесници после излечења постајали су му пријатељи.
У то време рад лекара на селу био је тежак: није било путева, струје, телефона, а посебно низак ниво здравствене културе мештана. Доктор Славко је све то стрпљиво решавао. Прво је научио румунски језик да би се лакше споразумевао са мештанима. Поред румунског говорио је још немачки, мађарски, чешки и словачки. Постепено је опремао ординацију неопходним апаратима, тако да је убрзо имао рентген апарат, стерилизатор, микроскоп и многе друге инструменте и уређаје за пружање што комплетније услуге пацијентима. Све је то прикључио на свој дизел-агрегат јер у селу тада није било струје. Истовремено континуирано је радио на свом стручном образовању купујући књиге и претплаћујући се на часописе из медицине. Тада није било конгреса, семинара и симпозијума, а и када их је ретко и било ои није могао да напусти село, јер замене за лекара није било.
Током свог релативно кратког живота доктор Славко Каменковић сакупио је богату библиотеку са преко 2.000 стручних књига. Лечећи болеснике истовремено их је образовао. По карактеру алтруиста, несебичан и племенит, са пуно саосећања према патњама болесних људи, није само лечио, него је просвећивањем, културним уздизањем и упућивањем у хигијенски начин живота, деловао превентивно.
Радећи неуморно, уз велико практично знање и непрекидно праћење стручне литературе, доктор Славко је стекао глас доброг дијагностичара и терапеута. Пред његовом кућому Уздину апотом и у Зрењанину увек су се низали редови сељачких кола, довозећи и одвозећи болеснике. После 20 година рада на селу прешао је на рад у град Велики Бечкерек, а тада почиње и други рат у његовом животу и у свету – велики и страшни II светски рат. После капитулације је избегао заробљеништво, али је неколико пута био хапшен и најзад уз кауцију пуштен на слободу као таоц.
Све време окупације живео је повучено и радио приватно, борећи се са приватним проблемима. У периоду окупације умиру му отац Александар, мати Марија, супруга Милица, таст Борислав. Уз све то стална брига му је био брат Зоран који се налазио у немачком заробљеништву. Притом је одгајао своју малолетну децу која су остала без мајке, када им је била највише потребна.
Као муж и отац био је нежан и узоран. Трудио се да својој деци пружи топли дом и узорно васпитање.
По ослобођењу, прво као шеф здравствене службе новоосноване Војне области а потом као срески лекар и санитарни инспектор, ради на организацији здравствене службе. Како му је аутомобил био реквириран за време рата, он обилази град и срез на бициклу и мотоциклу, по прашњавим и блатњавим путевима.
Чим би сазнао да у неком месту има заразе или сумњивих обољења, одмах би одлазио на угрожена места. При вакцинисању на терену, често му се дешавало да због немарности и непросвећености народа не затекне на лицу места оне особе које треба вакцинисати. Неко мање савестан на његовом месту би рекао: „Шта могу кад нису дошли…“, и вратио би се необављена посла, али не и Славко. Он би кренуо од куће до куће, од салаша до салаша, окупљао би и мање групе, објашњавао им потребу вакцинисања и на крају, кад другачије није ишло, обављао вакцинацију појединачно и по малим групама. Био је савестан и узоран.
У то време пред ординацијом лекара Славка Каменковића у ул. др Емила Гаврила, данас ул. 29. новембар, увек је било пуно пацијената. Од раног јутра долазили су пацијенти, посебно Уздинци и Ботошани. У том периоду др Славко је био највише тражени лекар у граду, јер је био човек који је поред лечења умео да саслуша и саосећа, храбри и утеши. Пуно је пацијената одлазећи из ординације говорило да их је већ пријем, благ говор и разумевање излечило.
Списак признања које је освојио Славко Каменковић за свој рад и залагање, а о којима постоје документи.
1. Орден Светог Саве V реда 1929.
2. Орден Југословенске круне V реда 1930.
3. Медаља ватрогасне јединице 1934.
4. Златна медаља Црвеног крста 1936.
Више о Зорану Каменковићу