Споменик Капетану Георгију Радивојевићу и борцима
Споменик је, за успомену на погибију капетана Радивојевића и његових бранилаца мостобрана, подигнут од печене земље, а висок је око 3 метра. Споменик је из 1823. поводом борбе с Турцима, који су провалили из Панчева и напали капетана Радивојевића ноћу с леђа са десне обале Тамиша.
Капетан Ђорђе Радивојевић је рођен 1739. године у угледној породици Радивојевић у Сент Андреји. Служио је у граничарској регименти као капетан, стручњак за постављање понтонских мостова. Бранећи мост код Томашевца, храбро је погинуо са целокупном својом посадом од 300 граничара, у ноћи 17-18 отобра 1788. године. О самом догађају битке код Томашевца из 1788. године писано је на више места, због стратешког значаја моста на Тамишу и значају његове одбране, у склопу аустријских ратних операција. Битка код Томашевца догодила се у време последњег аустро-турског рата (1787-1790. године). Припреме за могући рат Аустрија је отпочела још 1785. године, утврђивањем гарнизона јужних пограничних места, довођењем већег броја војника у тим гарнизонима и повећаним снабдевањем залиха за војску и стоку. Рат између Аустрије и Турске отпочео још почетком децембра 1787. године неуспелим нападом на Београд, без претходне објаве рата. Званична објава уследила је два месеца касније, 9. фебруара 1788. године. Прави повод овог рата, за Аустрију је био политички савез са Русијом, а циљ је био протеривање Турака из Европе. Савезништво склопљено 1787. године између цара Јосифа 2. и царице Катарине 2., представљало је велику опасност за Турску. Улазећи у рат против Турске, Аустрија је мобилисала дотад готово невиђену војску од 240.000 војника, коју је распоредила у виду кордона дуж целе границе према Турској, штитећи тако погранични појас дужине од око 200 миља. Развлачење аустријске армије на тако дугачкој линији било је кобно по Банат. Током лета 1788. године копани су ровови дуж Саве и Дунава код Земуна и Панчева и дуж Тамиша код Томашевца (код дрвене ћуприје). Остаци тих ровова и траншеја рељефно постоје и данас, али су запуштени и обрасли ниским растињем.
Чувени томашевачки дрвени мост, којег је храбро одбранио капетан Радивојевић са својим граничарима, одолевао је зубу времена и био у функцији све до 50-их година прошлог века. Због оновремене важности у саобраћају за овај део Баната, након његовог пропадања, на овом месту је саобраћала скела, а тек након поставqања уставе на Тамишу према Ботошу, престала је потреба и за скелом. Остаци су и сада видљиви на десној обали Тамиша. На његову улогу у стварању историје данашње Војводине и Србије, говори и то, што је у МЗ Томашевац отворен музеј потамишких граничара 2011 године, када је и село проглашено престоницом милитара. Милитари су становници насеља која су била део Војне границе у тадашњој Аустроугарској царевини. У периоду од 1773. до 1872, дакле скоро пуних сто година! За службу чувара граничних предела граничари су имали бенефиције – земљу, били слободни и слободно исповедали своју веру у тадашњој царевини, и живели специфичним начином живота.
Споменик су 1823. године подигла браћа херојски погинулог капетана Георгија Радивојевића Василије и Александар.
Натпис на споменику је написан на латинском и старословбенском. На јужној страни стоји написано : „Нобилис(племенитом, благородном) Георгио Радивоевитс Ц. Р. Центурионе форте Анно ерго (А)Децемптицем ноембрим Хостиум цонти еxиссет хиц Лоци Цаесо тумулато суперститис Фратрес 1823. посттерунт Сзент Дуц. Банат. Идем Мемориае селецтае цанонус еим Дуццем селецта пиасте. Ова страна окренута је према главном (царском путу) који је водио од Томашевца према Бечкереку на двадесетак метара од овог пута (Томашевачког друма) иза кога је преко Тамиша до недавно био дрвени мост, који је нажалост порушен, а који је био брањен мостобраном. На северној страни налази се натпис на старословенском одн, српском језику тога доба: Натпис гласи: „Благородному Георгију Радивоевичу военому капитану павшим храбру года 1788. против силнаго числам Негра . Тедих почившему на сем местје павшиу заједно предану на сеј место Памјатник Братија водружишча Андрашев“Тоже Памјатник избранија воеводству Банатскаго полка“Вен.
Снимак споменика пре рестаурације
О тој борби у Панчеву је писано у листу“Панчевцу“ 20 . септембар 1788. У 10 сати је на пијаци у Панчеву настала паника, јер је Панчево предато Турцима. Народ је почео да бежи из вароши према северу, до првог станишта у Ботошу. Војничке станице су добиле налог за евакуисање. По подне је панчевачки командант места Орбрст (пуковник) Вилберг дао налог да се у року од два сата крене према Опову. Бежало је све, носећи са собом само оно што је најпотребније. Турци су тако ушли у празан град. Њима се ускоро придружио Мехмед паша. Римокатоличка црква је претворена у коњску шталу“.
О овој хумки, заједничкој гробници је писано у дневној штампи (М. Недељков и Видак Вуковић) као и писац ових редова, који је претпоставио да је хумка из доба Кочине крајине (1788.-1791.). Под тим називом названо је учешће Срба у аустријско-турском рату 1788.
У близини споменика капетану Радивојевићу налази се хумка, коју сви Ботошани још памте. Около хумке и све до Томашевачког (царског) друма била је ледина, која је после 2. светског рата разорана и тако се открило да је хумка заједничка гробница погинулих војника капетана Радивојевића. Народ је поштовао те хумке, које су, знало се, биле заједничке гробнице из ранијих ратова. Тадашње ботошке власти су разорале и хумку а засађена је шума на делу орловатског атара, на коме је подигнут овај споменик.
И ако под налетом два светска рата и комузимом заборављен, становницима околњих села је остао у сећању, као и обичаји везани са њим. О споменику и славњењу Ђурђевдана је РВНС направио документарни филм.
Рестаурација споменика
8. 9. 2011. г. је са парцеле бр: 2252 К. О. Орловат без најавњивања месним заједницама Орловат и Ботош однесен споменик. На основу информације очевидаца МЗ Орловат је сазнала да је одношење споменика и велика оштећења истог спровела непозната и нестручна група људи уз присуство директора Завода за заштиту споменика културе града Зрењанина и неких лица из Томашевца.
Месна заједница Орловат је о овоме обавестила Министарство унутршњих послова- Полицијску управу у Зрењанину и поднела пријаву под бр. 176/2011 .
Одговорним за уклањање огласио се директор Завода за заштиту споменика Игор Ковач. Дописом бр И-86-5/11 Савету МЗ Орловат, одговара да је министарство рада и социјалне политике РС одобрило Заводу сретства за санацију споменика,те је споменик пребачен у конзерваторску радионицу у Београду, и да ће Комисија за рад и социјалну политику донети одлуку да ли ће споменик бити враћен или ће се радити његова реплика. МЗ Орловат, незадовољна одговором инсистирала је на враћању споменика, одговор до данас није добијен.
Цео пројекат, ако уопште и постоји, налази се под великом сумљом из више разлога: споменик су уклонили нестручни људи, интервенисало је Министарство рада и социјалне политике, а не Министарство културе, као посао који је обављен у тајности, а да се при том Игор Ковач, није нашао за сходно да обавести ни МЗ Орловат ни МЗ Ботош.
Према сајту http://www.zrenjaninheritage.com/archives/2058 можемо видети да у оквиру Програма заштите непокретних културних добара из ратних периода, коју је Министарство рада и социјалне политике започело 2003. године, Завод за заштиту споменика културе Зрењанин обезбедио је финансирање израде конзерваторско-рестаураторског пројекта санације и рестаурације споменика и израду реплике споменика.
На основу детаљног снимања постојећег стања, као и резултата претходног истраживања, урађена је пројектна документација која је обухватила архитектонско-грађевински део и студију о стању споменика, са предлогом конзерваторско-рестаураторских радова.
Радови на санацији споменика су подељени на грађевинске и рестаураторске.
– Током 2011. године изведени су радови и фазе који су обухватили измештање постојећег оштећеног споменика и транспорт у радионицу-атеље у којој је споменик конзервиран и рестауриран.
Разлог због ког је споменик измештен је недостатак основних услова за дужи теренски рад, јер на самом локалитету нису постојали технички услови (извор струје, прикључак за воду, простор за смештај конзерваторске опреме и материјала за рад, смештај рестауратора и сарадника, итд…) али и због стања самог материјала споменика који налаже да се споменик након обнове постави у окружење у ком ће адекватније бити сачуване његове првобитне карактеристике. По предлогу Министарства за Рад и социјалну политику и конзерватора Лађића, уз сагласност Републичког завода за заштиту споменика културе, одлучено је да се уради реплика споменика, а оригинал да се премести у музејску установу.
Велики број мештана сва околна три села и даље не верује у разлоге и начин замене споменика. Не обавештавање и нетранспарентност целе акције даје им то за право. Због ових несугласица је и подигнута петиција за враћање старог споменика, али до тренутка писања овог текста, ништа се није променуло.
225 Г ОД БИТКЕ КРАЈ БОТОША
Мештани Ботоша. Орловата, Томашевца и покерта Двери су на дан битке на Тамишу, организовали парастос Капетану Ђорђу Радивојевићу и његовим борцима. То је било 225 година од битке, а парастос су одржала сва три свештеника из Ботоша, Орловата и Томашевца.
Посебно нам је драго што су на обележавање годишњице дошли представници сва три села јер је то и природно пошто су и у боју сви учествовали. Сматрамо да споменик треба да их подсећа на њихове славне претке и да служи као место окупљања. Надамо се да ће становници ова три банатска граничарска села уредити место око споменика и да ће то бити место окупљања будућих генерација. Када се простор око споменика уреди тада ће и деца из ова три села моћи да присуствују јавном часу историје, изјавио је Мирко Козић за Сантос телевизију. Протојереј Светозар Бузаџија је на парастосу одржао говор који можете погледати на снимку доле.