У историји се помиње да је први свештеник у Ботошу за кога се зна био поп Јован према Катастигу из 1660. г. а село је имало и два дијака при манастиру (намастиру), на којем је после рушења од стране Турака изграђена садашња богомоља која је и даље звана манастир одн, намастир. По предању, црквицу у тадашњем центру села (Талеђу) подигли су калуђери од бусења. Трагови бусења се и данас могу видети на зиду олтара (слика изнад). По Јовану Ердељановићу, који је бележио приче мештана (1926.г), након рушења Манастира, у село је дошла велика болест и поготову деца су умирала веома често, а на месту манастира се почео све чешће појављивати „неки“ старац. Тада су мештани почели поново да подижу нови манастир, мало даље од предходног.
Манастир је посвећен рођењу Јована Крститеља (7 јули), а прославља Св. Илију (2. август), јер као што се спомиње у више Јеванђеља нпр. : “И он (Јован) ће напред ићи пред њим (Исусом) у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца ка деци, и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман. “ -Јеванђеље по Луци
Унутрашњост манастира
Братство манастира имало је два калуђера и једног ученика (дијака), али имена тих монаха остала су непозната, како наводи Драгиша Тодоровић у књизи Хроника Ботоша Зрењанин 1981. Иначе манастир или намастир је скромна једнобродна грађевина без кубета, са правоугаоном основом и полукружном апсидом олтара, окренутом према истоку. Олтар је грађен у полукругу, који је добијен на тај начин што је ређано бусење заједно са травом.
Скица пред рестаурацију
Остали део манастира је од набоја. Црквица је по предању некада била покривена шиндром, а касније је кровна конструкција измењена па је постављен ситан тзв. бибер цреп. На згради су вршене преправке, јер се види подзиђивање циглом. На зидовима иза дрвених, скромних певница налазе се фреске, које су приликом рестаурације заштићене. Слична је по облику и градњи црквицама у Ечки, Ченти и Новом Бечеју. Зидови су дебели 75 сантиметара. Присуство оволико великог броја икона у цркви је, поред велике количине икона које су мештани поклањали, су и иконе које су дариване због обичаја у коме мештани одлажу иконе светаца оних породица које су изумрле, као и оних породица које су напустиле православну веру. У Србији се ова појава зове враћање славе.
Иконе у манастиру
На иконостасу ове црквице има неколико икона које заслужују пажњу. Међу најинтересантјим је икона Богородице са Христом, уље или темпера, на дрвету димензије 44 x 68, 5 цм. Приказан је тип Богородице умилне. Христос је на Богородичиној десној руци. Главу је приљубио уз њено лице, рукама је обгрлио око врата. Његова одећа је смеђа а Богородичина црвена. У ореолу су пластични орнаменти. Архаични манир у целој поставци , без икаквих наговештаја барока, дозвољава претпоставку да је рад старији од осамнаестог века. Највероватније је да је реч о једној од многобројних реплика италокритских икона. Икона је много оштећена, површина је више пута премазивана лаком, тако да је много потамнела а цео гипсани слој на средњем делу, дуж фигуре Христа одваја се. Од старог иконостаса чува се крст са Распећем иконе Богородице и Св. Јована Богослова. Рад је зографског карактера, сасвим мале вредности. Распеће Христово, од непознатог аутора, уље на платну димензије 1, 20 x 0, 90 цм. Код Христових ногу клечи Марија Магдалена, руком је обгрлила крст. Испред ње десно, стоји Богородица склопљених руку а даље је у позадини, жена у жутом мафориону, брише левом руком очи. Десно од крста стоји Јован Богослов, окренут леђима гледаоцу. Иза њега је војник. Икона Крштење од непознатог аутора, уље на дасци димензије 55 x 72 цм. По сликању инкарната, боји позадине, колориту уопште, по златним ауреолима, може се датирати у осамнаестом веку. Рад је неискусног мајстора.
Икона која по стручњацима нема баш неку вредност, али по мештанима има, је икона Свете Петке. Она је једна од највећих светиња у манастиру. Чак се за њу везују и занимљиве приче, да се кандило 2007-е године окретало у широком луку и да је то била честа појава. То истичу многи мештани који су били сведоци тог догађаја.
Икона Свете Петке
Ограда манастира је од настанка била била дрвена, а од 1963 г. , Јереј Стојанов Анђелко замењује ограду металним стубовима и жицом, добијеним одштетом од Дунав –Тисе, прокопавањем канала преко манастирског имања.
Рестаурацијом манастира 2007 год, од стране завода за заштиту споменика културе, кровна конструкција која је била прекривена црепом, замењена је шиндром.
Рестаурација 2007
У порти манастира налази се озидан бунар дубине 9м. Вода се налази на дубини 4-5 м. У плану је озиђавање бунара.
Бунар поред манастира
Поред манастира у дворишту у висини олтара налази се надгробни споменик кадета Баложана који је умро 1856. и ту сахрањен. Споменик је од бечког црвеног мермера.
Споменик баложану
И ако у манастиру више од 200 год. нема монаха, Божијим промислом у овој светињи излечено је више особа, од којих су и две из Ботоша.
Из старих списа се још бележи да се много постило-сва 4 велика поста, свака среда и петак и заветних дана-готово половина године. О томе говоре комисијски извештаји из 1699 године. јело се пасуљ, сочиво, хлеб. али. ракија се није заборављала. Народ је почео да гладује, па је карловачки митрополит укинуо око 200 тзв. ситних светаца. Сам митрополит је често интервенисао да се узима и мрсна храна. Исхрану нашег народа слабили су раније и неки обичаји: пилићи нису клани док не пропевају, јагањци до Ђурђевдана, јабуке се нису јеле до Петровдана а грожђе до Преображења. Кукуруз се није кувао до Петровдана односно до Светог Илије.