Пошто је у књизи Драгише Тодоровбића „Хроника Ботоша“, 1981. детаљно описано време од 1944. , 1945. , 1946. , када је земља према првом максимуму износила 34 јутара и при томе описано одузимање земље преко тога максимума и додељивано аграрним интересентима одн. , беземљашима или онима који су имали мало земље јутро или два, упућујемо читаоца на тај део излагања у поменутој књизи писца Тодоровића. Ово је учињено по Закону о аграрној реформи из 1945. а реформа је спроведена почетком 1946. г.
Максимум који је допуштала прва аграрна реформа износио је 34 јутара и све површине изнад тога су власницима одузимане. Највише је одузето Цвети Димићу, око 100 јутара са салашом. Његов син је погинуо у априлском рату на румунској граници као гимназиујалац а Цвета бележник је 1997 г, умро у Старачком дому у Футогу. Земља је одузета затим КостиДимићу, његовом брату Зорану Димићу, бележникју Браниславу Арсенијевићу, који је такође као и други имао салаш, Панти Трипићу, Васи Козловачком, Стеви Козловачком, Мићи Ердељанову, Мили Ердељанову, Љуби Живкову Рајином који је имао леп салаш „Рајина одаја“ са великим брестом, Милану Торњанском „Шошиним“ Шошина одаја, Љуби Белићу „Јерковом“, Јевти Проданову „Батуци“ који је такође имао леп салаш, Николи Коларском „Ђубретару“ и другима. Салаши су такође одузети реформом а добро су, каже Тодоровић послужили при организацији СРЗ (сељачке радне задруге). Аграрна реформа је спроведена с пролећа 1946г.
Те исте године створена је и Сељачка радна задруга. а од 102 салаша ускоро је нестало и последњег. Данас у ботошком атару нема ниједног салаша али ни једне викендице. Салаши су неки у прво време коришћени за СРЗ (сељачку радну задругу), која је основана 3 3. 1946. г. Економско двориште је прво било уређено у кући Николе Гавриловог, који је октобра 1946. изабран за председника Народног одбора Среза тамишког у Петобвграду, па је за председника СРЗ изабран Стева Торњански а за секретара Бисерка Трипић. Исте године Јоца Пиварчић, први председник илегалног а касније легалног Народноослободилачког одбора изабран је за посланика Народне скупштине Народне Републике Србије. СРЗ је после извесног времена од 70 задругара повећана на 120 домаћинстава. Тодоровић завршава своје излагање речима: „Кад су 1953. године реформисане сељачке радне задруге, СРЗ“1. октобар“ у Ботошу се трансформисала у Земјорадничку задругу“1. октобар“Поред СРЗ у Ботошу је основана и Занатлијска задруга (опанчарска, столарска итд. ). У наставку Тодоровић пише: „У Ботошу је било више од 3. 000 јутара швапске земље чији су власници били не само из Ботоша него и из Мартинице (Лукићева) и Бан. Деспотовца (Бонов и Цвирнеров салаш) Никола Гаврилов се крајем 1944г. вратио на лични захтев у Ботош из Петровграда са дужности шефа Озне и члана СНО(среског народног одбора)Као члан СНО одређен је у Комисију за конфискацију имовине Фолксдојчера. Никола је потписивао одлуке о конфискацији. Стева Торњански добио је задатак као председник Комисије за пољопривреду МНО (Месног народноослободилачког одбора). Комисије за пољопривреду да организује рад на три хиљаде јутара швапске земље. Помоћу омладине са свих површина скинут је кукуруз, земља је узорана и изведена је пролећна сетва.
Године 1948/9 почео је откуп пољопривредних производа. Разрезиване су количине пшенице, кукуруза, стоке и др. Постојала је несразмера између тржишних цена и цена које је „држава“ исплаћивала сељацима чак и неколико пута веће. Било је и хапшења за неизвршене обавезе. Нико се није намерно или случајно обазирао што сељацима заиста није родило, онолико колико је „прописано“. Многима су конфискована имања и куће. Тако на пример Душану Велисављевом недостајало свега 5 метара пшенице, мада је у амбару било око 120 метара кукуруза. Није тада било „пребијања“ једног пољопривредног производа над другим. Стиче се утисак да то и није био циљ, Личило је то на „Узорану ледину“ од Шолохова по свему а посебно и по методама. Изабрано је 10-ак угледних породица да се конфискују, пошаљу у затвор, затим на суђење и изрицање казни затвора. Те су породице биле: Душана Велисављевог“Бејиног“(Ате Бејиног), Панте Трипића, (Вануловог, Шупице), Милошев Милана „Милушке“, „Шпудле“, Весић Милоша „Мише“ и сина Душана, Ердељан Стеве и Милице (Стева се наводно обесио у Забели у Пожаревцу), Љубе Живковог („Рајиног“), . Славка сина Живе и Ревеке Габоровог – Туторовог („Бугерови“). Ђурице Илијашевог“ Бабалатиног“. Проданов Лазара – Лазе и сина Жарка („Жаје““). Неки су послати на издржавање казне у Пожаревац, неки у шуму ради сече дрва, као принудно корисног посла. Куће су биле запечаћене а покретне ствари (ћилимови, јастуци, рубље итд.), подељени као награда, онима који су ту конфискацију спроводили. Неке породице нису „истериване из кућа“ као нпр. породице Белић Живе“Јерковог“, коме су одузете све машине, Коларског Николе коме су такође одузете све машине. Многи су због неизвршених обавеза били у затвору или на принудном раду као на пр. Велисављев Зоран, Поморишки Никола, Дунђерин Љуба и Јулка („Марјанови“) и бројни други.