Осим онога што је већ написано, споменућемо још неке записе, и ако многи недфостају. Тако недостаје запис у црквеним књигама када је подигнуто садашње или како се онда називало обшче тј. опште гробље, као и када су изграђене и остале улице: мали сокак или садашња улица Гене Торњанског, зелени сокак, сада Жарка Зрењанина. улица иза зеленог сокака или садашња Гаврилов Максе, па гробљански сокак или Фибишан Илије, па велике и мале утрине итд. Опште или садашње гробље је 1790. већ служило за сахрањивање, јер се то види из матичне књиге умрлих, мада је вероватно да се то дешавало можда одмах по насељењу тј. 1753. или 1775. или између тога. Тек у пролеће 1913. године гробље је ограђено зидном оградом, од печене цигље. Ово названо месно општинско гробље обухвата простор од 3 јутра и 1031. кв. хв.
Из летописа Српске православне црквене општине читамо да је „дана 15/28 2. 1903. г. подигнута у овдашњем црквеном торњу нова гвоздена грађа тзв. „Козе“, коју је зготовио звоноливац из Темишвара Антоније Новотни“. Овде је прилика да кажемо шта на сваком црквеном звону у свету пише: Натпис је на латинском и гласи: „Вивос воцо, мортуос планго, фулгура франго“ тј. „Живе зовем, мртве оглашавам громове разбијам“.
Године 1912. месеца децембра ограђена је Црквена порта (парк) гвозденом оградом са дебелим зидом од цигле великог формата. Гвоздена ограда је у доњем делу од зида изграђеног од цигаља. За то је утрошено за све четири стране 80. 000 нових цигаља великог формата . Постоје две гвоздене улазне капије, једна мања са источне стране и друга већа двокрилна са западне стране. Од пре неколико година са јужне стране је отворена посебна гвоздена капија за свештеника и за вернике који долазе са те стране села. Одо је учињено између осталог и због тога, јер је део улице , главног или великог сокака, данас Светозара Марковића искључена из саобраћаја, подигнута продавница, данас „Матица“ земљорадничка задруга са банком. Морамо да кажемо да је и ограда у таквом стању да би је морали поправити а и сама порта (парк) је доста неуређен са једном једином обележеном стазом од главног, западног улаза, поплочаном циглом од неколико метара ширине, а такође и около цркве. Парк је за време окупацвије посечен и поново засађен дрвећем, које је сада већ порасло. Сам парк (или порта) са неуређеним стазама около парка као и попречним стазама обрастио је у траву и коров, што треба свакако уредити а стазе поплочати изнад нивоа траве и корова, како не би за време кишних дана биле у блату.
Године 1913. 15 јула у летопису стоји да је ноћу вероватно између 15 и 16 јула ударио гром у овдашњу свету цркву. Громобран на источној страни цркве не беше допро до земље, што се није знало. с тога је гром на крају громобрана провалио кроз зид у олтар а оданде по зидовима изнутра на више места квар учинио.
За време првог светског рата 22 августа 1915. године забрањено беше звоњење, па је тако свако богослужење па и укоп мртваца без звона обављано. Забрана трајаше до 23 октобра исте године.
Дана 24 новембра 1916. године скинула је војна команда са овдашње цркве два највећа звона, а следеће године и треће звоно, као и звоно на гробљанској капели, за коју не пише када је саграђена. Звона је аустро-угарска власт излила за топове у ратне сврхе. Остало је само једно најмање звоно. Сва четири скинута звона имала су укупно 1409. кг.
Дана 20. септембра 1923. године уочи храмовне славе Мале Госпојине, подигнута су у црквеном торњу, четири нова звона, која је звоноливац Павле Ђ. Пантелић из Земуна салио. Прво највеће звоно има 670 . кг, друго од највећега 371 кг, треће средње има 216кг а четврто најмање 79кг. Први пут су на јутрењу Мале Госпојине, 21. 9. 1923г на дан храмовне славе зазвонила сва четири звона на велику радост и задовољство целог месног грађанства.
У априлу 1943. г. основано је мешовито певачко друштво као секција и друштво Црвеног крста, које је под хоровођством Бранка Ченејца, месног учитеља у току године постигло лепе успехе а неговањем само црквене музике много допринело унапређивању црквености и побожности улепшавањем богослужења. При томе није записано да је још пре рата почев од 1934. г. наставник Марије Маричић из Загреба водио хор и на такмичењу у Загребу добио његов хор другу награду. Под његовим руководством хор је на свакој литургији певао црквене песме. Наставник Маричић је створио и ђачки хор. Године 1942. писац ових редова, тада свршени матурант као председник, са неколико младића и девојака створио је Народну књижницу и сакупили смо поприличан број књига, које смо инвентарисали са секретаром Даницом, Даном Гомбаревић. Организована је и позоришна секција, која је давала позоришне приредбе о Малој Госпојини и другим данима, обично недељом увече. Глумци су били аматери. Приредба је наравно могла бити само до „фајерунта“(полицијског часа).
Као што је већ раније истакнуто 1 октобра 1944. године а била је недеља у 14 часова ушле су прве војничке трупе Црвене армије у наше село и тако га ослободиле после четири године окупације од стране нацистичке Немачке.