Рођен је 9. децембра 1895. године у Ботошу, где похађа пет разреда основне школе, а потом у Великом Бечкереку похађа мађарску Пиаристичку гимназију и матурира 1914. године.
Због избијања рата школовање наставља 1915. године у Будимпешти на Медицинском факултету, које прекида после седам одслушаних семестара и наставља 1919. године у Прагу, где дипломира 1921. године.
Године 1922. и 1923. проводи на стажу у Великом Бечкереку и Новом Саду. Од почетка 1924. до краја 1926. године прво волонтерски а потом као асистент универзитетске Хируршке клинике у Загребу ради под руководством проф. Будисављевиђа.
При одласку са клинике проф. Будисављевић у свједоџби коју пише о др Зорану Каменковићу каже: „За време његовог службовања на клиници, имао сам прилике уверити се, да је др Каменковић свестрано наображен љечник, изврсних квалитета… Наведена преднаобразба, а особито љубав и таленат специјално за хирургију, омогућиле су, да је др Каменковић могао у тој грани медицине за време свог боравка на клиници тако усавршити, да сам му са потпуним поуздањем могао поверити самостално постављење индикација и вршење оперативних захвата и код најтежих хируршких случајева… Напосе, морам још истакнути, да је госп. др Каменковић ради свог пријазног владања и хуманог поступања са болесницима, био опћенито обљубљен и вољен“.
Крајем 1926. године др Зоран Каменковић добија право назива специјалисте за хирургију.
Године 1927. ради приватну праксу у Великом Бечкереку а почев од 8. фебруара 1928. године, изузимајући године проведене у заробљеништву, све до 31. децембра 1959. године ради као шеф хируршког одељења болнице у Зрењанину.
Хируршко одељење болнице лечи 1928. године око 500 болесника, а 1959. године 3800 болесника. Др Зоран Каменковић затиче хируршки терен необрађен, мноштво занемарених битних случајева, велику смртност. Пракса је била у рукама лекара бечке школе, где је перитонитис лечен опијумом. Требало је личним заузимањем, приказивањем случајева, статистиком, упорношћу и бескрајним стрпљењем форсирати оперативне индикације. Др Ка- менковић је у почетку форсирао лакше случајеве, како би умањио проценат смртности, као на пр. херније, лакше ортопедске захвате чак и пластике.
У свом обраћању генералном секретару хируршке секције СЛД у Београду, др Зоран Каменковић описује тај део свог рада овако: „У дијагностичком погледу требало је дати посебан напор. Нисмо ималирентген апарата. Без рентгенолога сам сам мораода присвојим дијагностику оперативних на пр. желудачних обољења. У целом Банату једино сам ја цистоскопирао. Са простататекномијама због значаја смртности, имао сам не мале кризе, са напуштањем тих операција и њиховим поновним започињањем.
Године 1929. применио сам први трансфузију, присвојену у Берлину на хируршкој клиници, са Оехлекеровом апаратуром, која ми је задавала више стресова, него најтежа операција. Радио сам општу хирургијуу потпуности, са урологијом и ортопедијом. Трауматологија је била у сталном успону. Велика хирургија са ресекцијама желуца, жучним операцијама, које су у овим крајевима бројне, била је добро заступљена. Од торокалне хирургије претежно торакотомије због емпијема, мањи број торако-пластика, али на стотине ексереза и скаленктомија. Остеоартикуларна туберкулоза пунила нам је постеље са доста ресекција колена, мање кука.
Хитна служба, нарочито ноћне операције, са око 150 акутних апендикса годишње, са око 80 инкарцерата, 30-40 улкус перфорације и још толко илеуса и то 16 година на једног човека. Тек потом долазе млађе колеге.“
Овај цитат не говори довољно о свим тешкоћама и ризицима које је морао да преброди млади хирургу времену без антибиотика, без савремене трансфузије и реанимације. Др Зорана то није обесхрабривало. Упорно је освајао терен хирургије на овом подручју, допуњавао знања у земљи и ван ње да би у предвечерје II светског рата створио реномирану хируршку кућу и солидан лични углед врсног хирурга, свестраног лекара и племенитог човека.
Др Зоран Каменковић проводи II светски рат у немачком заробљеништву. Током 4,5 године ради свој позив под примитивним околностима. Током тих година поред медицинске неге он пружа и моралну подршку бројним заробљеницима разних народности али највише Србима, Французима, Белгијанцима, Чесима, Пољацима и Русима. Омогућио је хиљадама Француза и Белгијанаца да се врате кући из заробљеништва, на чему су му се преживели након рата достојно одужили, пре свега пишући му на стотине писама захвалности и са добрим жељама. За племенитост и понашање достојно човека током заробљеништва др Зоран Каменковић одликован је високим белгијским и француским одликовањима. Француска влада покренула је поступак да му се додели Орден Легије Части, али је делом због дуге процедуре али и због инертности тадашњих југословенских власти, ово признање зака- снило, јер је др Зоран у међувремену преминуо.
Захваљући се на овим примљеним одликовањима др Зоран Каменковић пише, између осталог, својим дародавцима:“ У заробљеништво сам стигао по својој несрећи и несрећи моје отаџбине, не да стичем заслуге и врлине. Требало се снаћи и остати човек. И ваша је судбина остала иста. У том заједничком злу сами смо морали да нађемо начине да га ублажимо. С каквим моралом би смо могли не указивати помоћ једни другима? Чинио сам услуге вама и свима другима, којима је била потребна. Узвраћено ми је услугама, признањима и симпатијама. У једној болници разумљиво је да лекар може да пружи више од других. И међу лекарима нисмо сви могли имати једнаке услове. Ја сам имао извесне предности: био сам у зрелим годинама (45-49), имао сам 20 година стажа као хирург, све време заробљеништва провео сам у истој логорској болници познавајући добро детаље, одлично сам се служио немачким језиком. Сматрао сам се морално обавезним да помажем до границе својих могућности. То је нормално спадало у лекарску етику. За прекорачење те етике у виду „Намештања“ медицинских услова за репатријацију заробљеника имам своје оправдање. Да су Немци поштовали Женевску конвенцију, ја бих се морао осећати обавезним да их респектујем. Како се Немци нису придржавали међународних конвенција, ја сам им се супротстављао на други начин. Прогласио сам многе заробљенике за болесне и исцрпљене, па их је око 10.000 добило одобрење за повратак кући…“
У оставштини др Зорана Каменковића остала је сачувана богата документација о времену проведеном у заробљеништву: писма, фотографије, личне ствари, међу којима је сачуван и један стари џепни часовник руске марке „ЗИМ“.
Овај часовник је др Зорану Каменковићу поклонила група руских заробљеника 1943. године у логору Сабдбостел ХВ, у знак захвалности за спашени живот. На часовнику руски заробљеници су кришом угравирали посвету: „др Зорану Каменковићу од срца захваљују совјетски заробљеници. Нећемо вас заборавити до краја живота. Логора ХВ.“
По повратку из заробљеништва у земљу, наставио је тамо где је прекинуо. Пуно запуштених проблема свалило се на његова плећа. Дошли су нови болесници који су само слушали о њему. Он је био вечити дежурни, стално приправни хирург, који се одазивао по позиву и најмлађег лекара болнице. Никад није одбио помоћ млађем колеги, никада одговор на питање. Од њега су се колеге училе не само у струци већ и посебној етици. Никад није изрекао неповољну реч о другом колеги лекару, никада осуду чак и кад је било разлога. Безбројне ноћи пробдео је над болесницима и над операционим столом, не напуштајући наду до последњег тренутка. Огроман је број оних којима је његова вешта рука спасила живот, којима је његова блага пријатељска реч помогла, бодрила ДУX ДА ИСТРАЈУ у својој болести и да се излечени врате својима. Био је заљубљеник свог позива-хирургије и своју веру у њу преносио и на оне којима је било потребно лечење и на своје ученике и сараднике. Према својим сарадницима имао је однос учитеља и пријатеља.
Сем у струци, у болници и приватној пракси док је била дозвољена, др Зоран Каменковић је био активан на многим другим областима. Радио је као судски вештак преко 30 година, затим у комисији за ратне војне инвалиде. Сем тога, учествовао је у раду комисије за урбанистичко решење и локацију нове болнице, у раду неколико комисија за преузимање поликлиничке службе од стране болнице, у раду Покрајинске комисије за постдипломско усавршавање лекара, у стручном Савету Медицинског центра САПВ и у комисији САПВ за научни рад на медицинском пољу.
Редовно је посећивао све стручне састанке Српског лекарског друштва у Зрењанину. Био је члан управе и потпредседник хируршке секције у Београду, председник хируршке секције САПВ, а 1971. године изабран је за почасног члана Удружења хирурга Југославије. Као редовни члан Управног одбора Научног друштва за историју здравствене културе, био је веома активан и учествовао са својим бројним рефератима. Пуних 35 година био је члан Извршног одбора Општинског одбора Црвеног крста Зрењанина и један од тројице оснивача Дома Црвеног крста у Зрењанину, заједно са др Димитријем Кристићем и др Корнелом Радуловићем. Истрајно и напорно је радио на прикупљању и објављивању грађе за историјат здравствених прилика у Зрењанину. За свој дугогодишњи несебичан и пожртвован рад примио је више одликовања, диплома и захвалница.
Поникавши из свештеничке породице, био је дубоко религиозан па је то имало утицаја на његов скоро аскетски живот, пун скромности, самопрегора и пожртвованог рада на спасавању људских живота. Ангажовано је доприносио раду Српске Православне цркве као члан Управног одбора Српске Православне цркве у Зрењанину и члан Патријаршијског савета и као потпредседник Епархијског Савета у Вршцу.
Браћа Каменковић, лекари Славко и Зоран, више су припадали другима, пацијентима и болесницима, друштву, здравству, него ли себи и фамилији. Нештедимице су давали себе не тражећи за то
признања, а када су их примали радили су то на начин скромних људи. Деловали су као ауторитети и у струци, сједињујући у себи лекаре, ерудите широке културе и људе хумано-топлог људског
срца.
Списак признања које је освојио Зоран Каменковић за свој рад и залагање, а о којима постоје документи.
1. Златна медаља Црвеног крста 1936.
2. Орден Светог Саве V реда 1938.
3. Диплома Савеза ратних војних инвалида 1960.
4. Похвалница Општинског одбора Црвеног крста 1962.
5. Орден рада са златним венцем 1962.
6. Медаља заслуга за народ 1963.
7. Диплома Савеза лекарских друштава СФРЈ 1966.
8. Награда ослобођења Зрењанина 1967.
9. Похвала Црвеног крста Југославије 1967.
10. Диплома поводом 25-те годишњице Савеза лекарских друштава Југославије 1971.
11. Диплома почасног члана Удружења хирурга Југославије 1971.
12. Орден заслуга за народ са сребрним венцем 1972.
13. Захвалница Српског лекарског друштва поводом стогодишњице постојања 1972.
14. Диплома Научног друштва за здравствену културу САПВ поводом двадесете годишњице 1975.
Инострана признања
1. Орден Леополдових витезова од белгијског краља Бодуена 1973.
2. Орден Француске легије страна 1973.
3. La Medaille Federale du Merite P. G. ederation nationale des Cobattants orisioners de Guerre 1973.
Више о Славку Каменковићу