Завичајне свеске посвећене браћи Каменковић представљају покушај да се забележе неки од основних података о њиховом животу и раду и на тај начин трајно сачувају од заборава.
Породица Каменковић води порекло из Лике. Јован Каменко, деда др Славка и др Зорана дошао је у питому Војводину трбу- хом за крухом по наговору свог кума Бањанина, прво у Сремску Митровицу а потом у Велики Бечкерек. Завршивши школу за жи- тарског трговца заснива у Великом Бечкереку породицу са Јелом Драгомировић из Кикинде и из тог брака рађа се четворо деце: Александар, Петар, Љубомир и Софија.
Александар, завршиивши Богословију у храму српског просветитељства – Сремским Карловцима, заснива породицу са Маријом Жебељански из ЈашеТомића, која му рађа синове: Славка, 1894. године и Зорана, 1895. године. Досељеник из Лике Јован Каменко, додао је свом презимену завршетак „ић“ како би тиме показао припадност српском роду у тадашњем аустроугарском окружењу.
Рођени у Ботошу, у свештеничкој породици, васпитавани строго у патријахалном духу али са пуно љубави и разумевања, Славко и Зоран постају лекари у жељи да служе свом народу, на првом месту сељанима у чијој су средини одрасли и чије су муке и стрепње код оболелих сународника већ у детињству уочили и са њима саосећали. Још тад су се браћа Каменковић определили за хумани и пре свега племенити позив лекара.
Испраћајући их на студије, њихов отац, прота Александар, кога су сви звали прота Шандор, благосиљао их је речима: „Пазите децо моја, добар лекар мира нема, а лош лекар хлеба нема“. Ове мудре речи проте Александра упућене деци као аманет послужиле су као основа да браћа изграде своје животне принципе којих ће се држати читавог живота: несебично служити болеснима и немођнима од јутра до мрака и свима онима који помоћ траже и којима је неопходна.
Због избијања I светског рата студије одпочете у Будимпешти прекидају и после паузе настављају у Прагу, тадашњем храму словенског окупљања. Као и сви млади људи који су студирали у Прагу у то време Славко и Зоран су у веома кратком року научили чешки језик да би што пре завршили студије. Током овог школовања живели су скромно од средстава које је могао да им приушти отац, свештеник у малом банатском селу Ботошу. Научивши се скромном животу у детињству и током школовања, браћа Каменковић су ту особину задржали за цео живот. Ординирајући у приватној пракси никад нису прескупо наплаћивали своје услуге, а сиромашни и мање имућни су добијали не само лекарске услуге, већ и лекове и све неопходно, бесплатно.
Доктор Славко је одмах по дипломирању почео своју каријеру на селу, прво веома кратко у родном Ботошу, а потом убрзо, у румунском селу Уздину, где проводи 20 година. Из породичних разлога 1940. године прелази у Велики Бечкерек у којем остаје све до смрти, дожиревши 57 година. Умро је 3. новембра 1951. године.
Славко Каменковић се оженио 1937. године, узевши за жену своју изабраницу Милицу Поповић из Ковачице, кћер др Борислава и Јелене Поповић. Из тог брака рађају се синови: Слободан 1938. године и Срђан, 1940. године. Супруга Милица умире 1943. године, у својој 28. години живота од туберкулозе, у време кад још није било спасоносног стрептомицина, оставивши двоје мале деце од 2 1/2 и 4 1/2 године.
По други пут др Славко се 1946. године жени Јованком Томашевић, са којом живи до своје смрти.
Др Зоран, годину дана млађи од брата Славка, дипломира годину дана касније 1921. године и опредељује се за хирургију. Он свој рад почиње у Великом Бечкереку, потом у Новом Саду, Загребу, Подгорици, да би поновним доласком у Велики Бечкерек ту и остао до пензионисања и краја свог живота. Умро је 4. новембра 1974. године у 79. години.
Доктор Зоран Каменковић није заснивао своју породицу, али је зато после смрти свога брата Славка бринуо и извео на пут Славкову малолетну децу, Слободана и Срђана. Браћа Славко и Зоран су били веома привржени један другом, помажући се и бодрећи, често се дописујући када су их околности и време раздва- јали. Др Славко Каменковић прочуо се као прави народни лекар, док је др Зоран био врстан хирург, чудотворац са скалпелом, како су га многи називали.
Више о њима: