Од првог помена 1347. године Ботош је насељен српским православним живљем, али из тог давног времена готовo да нема никакних других података. Нешто их је више из времена када је Банат био под унравом Турака (1552—1716). За време турске владавине ссло јс било насељено српским живљем и упркос турским зулумима и непрестаним покушајима потурчивања, становници Ботоша су успели да сачувају свој етички и верски карактер. Било је то српско иасеље чији оу становници били православне вере. Село је било мало и имало је само четрнаест породица. Према попису из 1660. године помињу се следећи становници Ботоша: Ђира, Мата Милошевић, Радомир Војдраговић, Неша Марковић, Радосав, Сава Дијак, Бошко Ратковић, Вујица, Аница, Живко, Милован Стојановић, Јован и Максим. У овом периоду турске владавине Ботошани оу били имућни, па су поред попа Јована, првог свештеника правоелавне цркве КОЈИ се помиње у Ботошу, имали и издржавали и два дијака.
Мада се и раније налазио у саставу тзв. Старе илирске границе Ботош ипак није одмах 1773. г. укључен у нову илирско-пешачку регименту (пук), због чега о њему скоро и да немамо података из 1773. -1776. штавише , првобитно је било предвиђено да се то село развојачи и уступи провинцијалу , али су се његови становници 1774. г. томе одлучно супротставили, што је учинило да надлежне власти измене првобитну одлуку, о чему је писао још 1970. г. аутор Пецињачки.
Пешак и стрелац на граници 1700-1798
Граичар коњаник у Аустроугарској 1700-1800
У даљем тексту из молепствија према фотокопији из Бечког дворског архива (Банатер Актен, бр. 189 Ф. 601-2) које је послато из Мокрина 4 новембра 1773. г. а које су послали граничари Ботоша: Лазар Проданов, Никола Јоанов, Ђука Мијатов и Јоан Ђуричић.
Писмо је гласило
Њиовој високој Милости
Молепствие предлагаемо !.
Весма приморани есмо Њиовој високој Милости Соасјаним препокорњејшим и понизњејшим доношением и својем понизним молебним писанием објављение чез нашу садашњу прилику која се нам ест задесила за кое нисмо могли за нашим заслуженим хлебом походнеј такођер ми њиовој високој Царској Милости захваљујемо како својему Благодатељу , али нама сиромахом није могуће нам наш виршаф и двора оставити и тамо походити и пак кад бо всјенжаиша воље Царска нам милост указала да заостанемо под паором на нашем грунту и домови заостати хоћемо и да не би се нама наш грунт укратио и унапредак приморавао но ешче ако би се придобило зашчо ми од вода побеђени есмо и паки никим начином нест возможно нами и нашим домовом тамо походити;јербо ми то смо изпослали од своје воље но по уредби и Царскога двора дозвољено ест и ми на то хоћемо стати и том својим писменим молепствијам усудилисе есмо молити како за нашие младићи заслугу тако јошч више за стари, да не бисмо под какову нужду подпали, но ми за нашу заслугу ишчемо једним начином на нашему грунту заостати, како шчо су наши прекој у Бачкој иза нас кад смо се ми овамо преселили и у то време ако би, кад је всевисодчајша царска воља нас походила са оружијем служашчиј ми готови к томе хоћемо бити.
Тога ради покорњејше и понизњејше смољена предложением и сплачевним срцем просимо се и со слезами молимо се нашој всевисочајшеј милости что би Милостењејша Благоизволела једне и друге молебне милости оном всемилостејшим за нас произвидили, како наш милостењејшиј всевисочајшиј и заповедњејшиј Благодејатељ да бисмо и ми сиромахи чрез всемилостивјејшим премотреним и произволењем на пут правија стази настављениј били и наодамо ми трудном ужиданију и поругању незаосталиј
Тако ми сиромахи подрупр. Вашеј Височајшеј милости са сокуршченијем срца припадајушче что бисмо и ми сиромахи код Вашеј Високе Милости незаборављени били. С којем ми Себје у всаку Препокорну и полезну Милост вручаемо и Милостивејшија Милост ожидајемо Спонизнејшим Респектом, остајемо и Јесмо“
После одласка Турака 1717. године неке српске породице насељавају Ботош па се село повећава, тако да је већ те године у њему живело четрдесет породица. Мећутим, у послератном времену прилике у Угарокој су биле тешке па се то одразило и на становнике Ботоша, те број становника непрестано варира. Само десет година каоније село остаје са само шест домова. У нарочито тешком положају су били становници православне вере, тако да у селу 1736-1737. године има само четрнаест пореских обвезника.
После тога тешко је рећи кад је Ботош „поново“ укључен у Границу. Вероватно да Ботош Илирско-пешачкој регименти (пуку) није ни био пикључен , бар не формално, већ да је 1776. одмах придодат дванаестом пуку, у којем је и остао. Као штација био је у саставу томашевачке чете, док је у црквеним пословима припадао бечкеречком протопопијату Темишварске епархије.
О војницима „шанца“ како се првобитно звао, као и друга места Границе (живело се у земуницама а не у кућама), а касније места одн. , села Ботоша немамо готово никаквих података, осим што нам је познато да је 1772. имао укупно 404 човека, 123 на служби, 41 прекобројног, 173 полуинвалида, 64 инвалида и 3 свештеника, не рачунајући ту официре и младиће, који би могли бити војници. Године 1811. Ботош је имао 478 граничара.
У осмом веку наш народ је свуда у Банату живео у земуницама. Године 1773 почело је ушоравање прописаних паралелних сокака. Подаци о Уздину на пр. говоре да се тамо живело „худо“ у земуницама. У земуницама се до 1732 године живело и у Краљевцима у земуницама, па је и црква била у земуници.
У то време селом и уопште Банатом су харале разне болести, мећу којима су биле запамћене као најопаоније епидемије куге, од које су многа насеља потпуно уништена. И у Ботошу је 1739. године пет житеља умрло од ове опаке болести.
Београдским миром 1739. године дошло је до учвршћења Војне границе према југу, према Турској. Тада село Ботош постаје важан граничарски пункт са дванаест породица, мећу којима се истичу породичне старешине: кнез Стојан Татомиров, Никола Ботић Саја, Аћим Новаков, Живан Крунић, Јован Остојић, Андрија Бабин и Радивој Остојин.
Село се повећава 1752. године услед иасељавања нових граничара. Само неколико година касније (1768—1770) у јужном пределу угарске државе формира се Војна крајина. Са подручја око Тисе и Поморишја у Ботош се досељавају многе српске породице и ту многи Срби постају граннчари. Број становника се за релативно кратко време удесетостручио, тако да је у селу у време Војне крајине било 460 домаћинстава са 1.756 становиика православне вере.
Иначе, Војна граница је била јединствена војна институција. Граница је имала потпуно војничко урећење и у њену надлежност су спадали и економски, и политички, и просветни и судски послови. Пошто су граничари били махом припадници словенских народа, организација Војне граиице је почивала по старој јужнословенској инстигуцији — задрузи. Задруга је имала колективно, заједничко имање.
Старешина домаћинства је био граничар који је имао превасходни задатак да као војник штити границу.
Уређена на чисто милитаристичкој основи, Војна крајина је имала изванредну евиденцију о својим обвезницима, граничарима, као и о члановима њнхових породица. Тако, на пример, године 1753. сачињен је веома уредан спнсак граничара са свим потребним податцима. А Ботош је у организацији и структури Војне крајине играо значајну улогу. У њему је било седиште капетаније. Године 1753. капетан у Ботошу је био Борће Диочић, његов помоћник поручник Јакоб Мартић, а барјактар Петар Јовчић.
Интересантна су имена граничара из тог доба. Упорећујући их са садашњим презнменима у Ботошу, лако је доћи до закључка да су многа савремена презимсна у селу изведена од нмена сгарих граничара. Тако, на пример, од имена граничара Велисава изведено је данас рапрострањено презиме Велисављев, од Игњата су настали Игњићи, а нека породична имена била су устаљена још у оно време: Јованов, Проданов, Лебовић, Марковић, Николин, Мијин и друга.
Одувек су Ботошани завиоили од моћи и ћуди Тамиша. Ботош је био сведок, а његови становници активни судионнци у великим мелиорационим потхватима у прошлости, да банатска земља опстане плодна, да се ослободи ритова, баруштина и јаловине. Нарочито велике захвате у том правцу предузимала је Марија Терезија копањем многих канала, у иамери да ,на овом тлу, на јужиим границама империје, колонизује своје сународнике Немце.
Нарочито интензивно се радило на обуздавању вода током XVIII века, у перноду од 1718. до 1790. године. Ради исушивања великих мочварних подручја и одбране од великих вода подузимани су велики захвати — копани су канали и дизани одбрамбени насипи. Ови радови су извоћени годинама кулуком, наметом, често нестручно, те је радна снага, сељаштво многих села па и Ботоша, било непрестано у мобилном стању.
На ове радове долазили су и људи са стране, често као стручњаци, и то је била прилика да Ботошани доћу у везу са странцима и тако стичу нова знања и искуства. Извођачи радова увек су били људи из удаљеиих крајева империје и страних земаља, нарочито из Холандије, која је имала искуства у мелиорисању земљишних повшина, па су оии доиосили многе новине.
Највећи подухват на копању великих канала били су у периоду од 1745. до 1772. године када је прокопаван канал од Ботоша до села Барице код Јерменовца, у дужини од око четрдесет километара, а од 1875. године извоћеии су радови на регулацији корита реке Тамиш. Тако је у том периоду, код Ботоша на три места, пресецањем исправљено корито Тамиша, чиме је за око четири стотине метара удаљено од села. Будући да се налази на највишој тачки, кад год су започињани неки радови на водотоцима, скоро увек се почињало од Ботоша. Тако је и 1922. године код Ботоша монтиран главни багер за чишћење корита канала Брзаве.
Још од првог помена Ботоша 1347. године његови становници су били Срби, православне вере. Из тог периода помиње се свештено лице Јован, али нема материјалних доказа, споменика, нити било каквих трагова о иостојању било какве цркве.
Подаци о верским храмовима потичу из много познијих времена. У периоду измећу 1768. и 1770. године организована је Немачкосрпска војна граница. У стварању граничне линије учествовали су преостали граничарски одреди са обале Тисе. Тада су данашњи Ботош настанили нови граничари.
Из тога доба погиче стара богомоља, о чијем настанку нема писаних докумената, црква Роћења Светог Јована Претече, у народу позната као »намастир«. По предању, црквицу су у центру села подигли калућери од бусења. Трагови бусења се и данас могу видети на зиду олтара. Братсгво манастира имало је два калућера и једног ученика, али имена тих моиаха остала су непозната.
Нова црква, у новом делу села, подигнута је после 1783. године. Освећење храма извршио је исте године епископ Софроније Кирилобић, о чему сведочи грамата која се налази у цркви на месту проскомидије.
Мада нема тачних pодатака о њеном настанку, ооновна школа у Ботошу је такође веома стара. Школа је постојала при цркви, у врeме Марије Терезије, као вероисповедна школа. Она је углавном радила на српском језику, а у зависности од господара који су се смењивали у Банату, повремено је завођена и настава на немачком, одиосно на мађарском језику.
Први запис о школи у Ботошу потиче из 1804. године, која је радила у адаптираној штали трговца Буковале. Овај мештана је ту зграду поклонио селу за школу. Школске 1815. године у њој је било 36 ћака, од којих 35 дечака и једна девојчица.
Као један од најстаријих учитеља помиње се Симеон Караш.
Упоредо са њим и после њега у Ботошу је поникао истакнути учитељ и Симсопон син Никола Караш, Сима Г’рчић, Свстислав Јовановић,, Лазица Николић и другн. У почетку школа је бпла троразредна, потом четвороразредна, а од 1906. Године и шесторазредна
У прошлости и црква и школа одиграле су значајну улогу у очувању националне свестан и ширењу писмености и културе код становника Ботоша.