У Аустро-Угарској је било више политичких партија. Од граћанеких истицале су се Радикална и Либерална, а 1878. у Пешти је основана Оппгга радничка партија Угарске, из које се касније развија Социјалдемократска партија Угарске. Истовремено, формпрана је и Милетићева Српска народна слободоумна странка. Обе странке су представљале јаку опозицију владајућој Радикалној странци.
Ни Ботошани иису били имуни од политике. Деведесетих година прошлог столећа у селу је било више партија. Мећутим, највнше присталица је имала Српска народна слободоумна странка Светозара Милетића. Његове најватреније присталице били су Јован Пиварчић, Мића Сремац, Миша Убавић и друпи.
На прелому два века у Ботошу је била јака и Социјалдемократска партија Угарске, којом су у селу руководили Аркадије Пиперски и Жива Петров. По броју својих присталица Радикална странка је била много слабија, а предводили су је Жива Крнић, Стеван Буришић, Влада Адамов, Борће Натарош Черкез, Браца Натарош, Младен и Гена Паскулов.
Истовремено, развијао се и покрет задругарства, да је 1900. године у Ботошу основана прва земљорадничка задруга, као задруга са ограииченим јемством. Била је то Штедно-кредитна задруга, која се углавном бавила кредитирањем ситних поседника.
Задругу су основале сеоске газде, занатлије, трговцп и интелигеиција.
Међу оснивачима Штедно-кредитне задруге били су Јевреји: Јаков Крух, учитељ Мориц Клајн, трговац, Коста Арсенијевић и Лазар Арсеиијевић, трговци, затим велепоседници Живан Крнић, са сто осамдесет јутара земље, Јоца Днмић са сто педесет, Мита Димић са сто, Стеван Буришић такође са сто, Влада Димић са шездесет јутара и други. Председник првог управног одбора задруге био је бележник Густав Беличка.
Задруга је добро пословала, па је пред сам почетак првог светског рата 1914. године подигла велику и лепу задружну зграду.
У Ботошу организација пољопривредних радника постоји од 1906. године, када је формирана подружница Земаљског савеза пољопривредних радника.
Социјалдемократска партија Угарске организовала је 10. октобра 1907. године генерални штрајк. Опптом обуставом рада. У овом штрајку учествовали су и организовани пољопривредни радници из Ботоша.
Поред земље у атару свог села, Ботош је имао и свој рит у ченћанском атару. У тај рит одвојена је стока. Ботош је био познат по говедарству. Сељаци су гајили чувену подолску расу говеда, која је служила за вучу и орање. Људи обично отерају краве у рит, оне се тамо отеле, телад порасте у јунице и кад треба да се јунице дотерају у село – оне већ подивљале. Тада су их хватали ласом. А да би се знало чија је која јуница, власник је на задњи бут говечета ударао свој жиг од усијаног гвожђа.
Иначе сам сеоски атар има 6.986 хектара земље, од чега њиве заузимају 5.500 хектара, док остале површине чине: ливаде и пашњацп 463 хектара, шуме 70 хектара, воћњаци и виногради 45 хектара, а 908 хектара су неплодне површине.
У Ботошу и његовој околини било је и шума и добрих ловних терена, па су господа из градова често долазила у лов. У лето 1902. године у Ботошу је ловио и наследник аустроугарског престола Фрања Фердинанд. За сећање на тај догађај, у пољу, на месту где је престолонаследник ловио, подигнуто је спомен-обележје.
Тек после првог светског рата у селу се појавио и први трактор. Прву парњачу у Ботошу је купио Тоша Сремац Карампуља, и то директно из фабрике у Пешти. У то време је то била свота новца која је незамислива. Из фабрике су морали да зову жупанију да потврде да ли Карампуља заиста то може да изфинансира. Добио је одговор да тоша може да купи и две и да плаћа све у дукатима.
Млади Ботошани нису били вољни да се боре за интересе црно-жуте монархије. У селу је деловала Социјалдемократска партија Угарске. Српска народна слободоумна странка Светозара Милетића је оставила дубоке трагове и људи су нерадо о.улазили у неправедан рат против своје браће. У то време веома популарна је била идеја о уједињењу јужних Словена. Био је то атак директно уперен на Аустро-Угарску и зато су власти под посебном присмотром држале словеиске иароде: Чехе, Словаке, Србе, Хрвате, Словенце и друге.
Кад је избио рат, ,и Ботошани су отишли у јединице. Захваљујући организавању аустроугарске војске на територијалном принципу, многи сељаци су служили у истим јединицама. Власти су настојале да Србе из Баната не упућују на српски фронт, јер су многи гласно говорили да неће да се боре против своје браће. Зато је Фрања Јосиф банатске пукове са припадницима српске народности слао на источни фронт, против руске империје.
Неки и поред свега иису хтели да ратују против словенских народа па су бежали или се нису одазвали војним позивима. Неки су побегли чак у Америку.
Нерадо су Ботошани окретали оружије ка браћи Русима. Многа су допуштали већ у првим борбама да буду заробљени, а многи се и сами предавали. Наравно, падали су у заробљеништво и Аустријанаци, и Маћари ,и Немци. Већ у првој години рата у Русији је било више од милион, а након две године ратних заробљеника је било близу два милиона, махом припадника словенских народа.
У руском заробљеништву нашли оу се већ прве ратне године и многи Ботошани, који су се масовно предавали Русима. Мећу њима су били и Урош Чонкин, Бока Катана, Светислав Троњански, Пера Белић, Аврам Велисављев, Тоша Габоров, Рада Кузманов, Лаза Анчић, Стева Весић, Цвета Илијашев, Лаза и Војин Попов (Ронћини), Љуба Живков Чубрић, Милан Натарош Бата, Урош Марчић, Миша Ковачки, Жива Вукадинов, Цветко Вукадииов, Милан Станков Либа и мног други.
Како је српска војска била у тешкој ситуацији, од ратних заробљеника Срба у Русији створене су Добровољачке јединице. Тако је формираиа Прва српска добровољачка дивизија а затим и Друга, које су чиниле Српски Добровољачки корпус. Мећу првим добровољцима били су Никола Груловић, Никола Ковачевић, као и Ботошани Урош Чонкин, Светислав Торњански, Лаза Анчин, Лаза Чолић, Љуба Живков Чубрић, Пера Белић акарин и мнош други.
До ступања Бугарске у рат на страни централних сила, из Русије је већи број југословенских ратних заробљеника отишао добровољно у Србију. Мећу њима су били и Ботошани, Бранко Николић, потпоручник, Шандор Ердељан, такоће официр, и војници Душица Гомбаров, Влада Чолић, Војин Марјанов, Жива Шупица, Сава Трифунов, Милан Фртатолов, Славко Лекић, а из Америке су као добровољци на Солунски фронт стигли Душан Ивков Црвењаков и Лаза Ердељан. Сви ови Ботошани били су храбри борци у пробоју Солунског фронта, многи су добили медаље и друга одликовања за ратне заслуге, а Душица Гомбаров и Влада Чолић су се у јединицама српске војске иовлачили пешице преко Албаније, иа су постали носиоци Албанске споменице.
Године 1916. у рат на страни непријатеља ступила је и Бугарска. Прву српску добровољачку дивизију послали су на фронт у Добруџу. У овим биткама добровољци су се показали као веома храбри војници, многи су изгинули оставивши своје кости у мочварама Добруџе, многи су добили заслужена одликовања руске армије. У Добруџи су се борили и многи Ботошани.
Учесници Прве српске добровољачке дивизије у Добруџи из Ботоша били су: Жнка Иванов Лепашинов, Милан Кетин, Илија Јованов Станићев, Вељко Илијашев Капларски, Миша Јованов Станићев, Лаза Сремац, Војко Петров, Мнлан I Натарош Бата, Жика Ђуришић Живанићев, Милош Ђуришић Живанићев, Жива Свирчсв, Душан Ђурћев Зарин, Макса Коларов, Аврам Весић, Мила Проданов Кришајберов, Влада Лазић Голин, Лаза Лазић Голин, Вука Стефанов .Гудпн, Мплан Стефановић Латин, Васа Крудуљ Ванулов, Пера Белић Ђакарин, Љуба Живков Чубрићеб, Лааа Чолић, Лаза Анчин, Вељко Паскулов, Аврам Велисављев, Љуба Градић, Рада Комунов, Рада Мирков, Гојко Ташин, Вељко Торњански Поганов, Жива Субић, Тоша Габоров Ририн, Иван Пиперски Чагин, Драган Валнћ ()ргуљев, Стева Игнић Барањски, Душан Андрашев, Пера Станишић Латин, Сгева Козловачкн, Макса Дмитров, Вава Чизмаш, Стева Јованов Фрлашев, Вељко Убавић Матин, Војин Коларов Кечин, Милош Срсмац, Пера Пиперски, Кузма Ћуркин, Стева Бранчић, Макса Коваћки п Лаза Костић.
Дванаестог априла 1917. године у селу Болгорка код Вознесенска револуционарни актив Прве српске Добровољачке дивизије, чији је члан и један од оснивача био и Ботошанин Урош Чонкин, одржао је илегалну скупштину на којој је учествовало око пет стотина војника, којој је председавао Никола Груловић, и изабрао илегални Извршни комитет војничких совјета. За председника Комитета изабран је Никола Груловић, за заменика Максим Чавак, за секретара Нкола Ковачевић, а за чланове Урош Чонкин, Мирко Бирковић, Петар Николић, Миливој Мијатов и Стеван Глушац.
Комитет је одлучио да се супротстави официрима који муче па чак и стрељају војнике, да их због тога изводе и на суд. Истовремено, одлучено је да Комитет организује учествовање Прве српске добронољачке дивизије у прослави првог маја, што су српски официри строго забрањивали.
Упркос изричитој забрани, организоване од стране Извршног комптета, у чему је једну од главних улога имао Урош Чонкин, све јединице Прве српске добровољачке дивизије су у граду Вознесенску учествовале на прослави првог маја. После фебруара, дошла је и октобарска револуција. Где су власт преузели совјети. Представници српске владе су хтели да Прву српску добровољачку дивизију гурну у рат са совјетима. Многи Ботошани су тада иступили из дивизије. Али највећу улогу је одиграо Урош Чонкин. Он је био члан Централног извршног Комитета југословенског пука. Када је дошло до борбе 1918 у Самари, против Чехословачких јединица, Урош Чонкин је пук Црвене армије. Након пораза и пада у заробљеништво, стрељан је од стране Чеха. Остали Ботошани који су се истакли у октобарској револуцији су; Пера Белић, Аврам Велисављев, Тоша Габоров, Рада Комненов, Лаза Анчић, Стева Весић, Ђока Катана, Цвета Илијашев, Војин Попов, Лаза Попов (Ронђини), Љуба Живков Чубрило, Милан Натарош Бата, Урош Марчић, Миша Ковачки, Жива Вукадинов, Цвета Вукадинов, Милан Либа Циган, Лаза Адамов Кока (Чапајевац), Урош Чонкин…
Први дани после капитулације Аустро-Угарске представљају у селу време безвлашћа н хаоса. Додуше, до села је већ допирала беорадска штампа, сазнали су сељаци о формирању прве владе Краљевине Срба., Хрвата и Словенаца, коју је основао радикал Стојан Протић.
Иако је Аустро-Угарска капитулирала, представници њене власти Мима Убавић Шубарчин, сеоски кнез, и Пера Гаврилов Бркин, још су седели у сеоској општини. У жандармеријској станици још су под оружјем били аустроугарски жандарми. Нова власт још није конституисана.
Почетком јануара 1919. у општину је дошла, ратоборно расположена, велика група људи, од којих су многи још били у војничким униформама, предвоћени Ђоком Катаном, Душаном Ивковим Црвењаком и другим комувистима и енергичио захтевали ,да се љандармерија преда.
Људи су у општинском ходнику претукли наредника, а жандарми су пожурили у станицу, донели и предали оружје и осталу опрему и на колима која им је дао Пера Гаврилов одјурили према Ернестхазу.
Власт у селу преузело је Народно веће на чијем челу су били Бранко Маринковић и Влада Петров, а послове бележника обављао је Цвета Димић Путарић. Ово Народно веће је дуго била једина административно-управна власт у селу, све до 1. марта 1919. године.