Десна обала Тамиша, на којој лежи Ботош, виша је од леве обале ове реке десетак метара, тако да Ботош лежи на коти изнад 85 метара надмореке висине и виши је од свих ближих и даљих иасељепих места. До самог брега испод села, иекада је био крај велике, пусге мочваре која се протезала све до подножја Карната, до Вршца.
Ботош није увек био на месту где се данас налази. Село је било смештено на самој обали Тамиша, на месту званом Талађ, који сада чини један реон великог села Ботоша.
По неким другим предањима Становници су се из Сербије прво населили у Селишту. Тамо су били Становници тадашњег Ботоша и Орловата. На том месту и сада постоји брдо, хумка, где је вероватно била богомоља. По том предању, они су се тада преселили ближе Тамишу, данашњи Талаћ, а након тога се један део одвојио и преселио даље Тамишом до места где је било велико легло орлова, и по томе добило ново насење име Орловат.
Ботош се под тим. именом помиње 1347. године у Крушевачком поменику. Спомње се да је већином насељен Србима. Следећи битан документ где се Ботош води као насеље још у Пећком катастингу 1660. Године.
На жалост, не може се поуздано доћи до података о томе како је село добило име. Постоји више верзија, легенди, од којих се двема донекле може поклонити поверење.
По једиој легенди, у некада малом селу, крај Тамиша живела су два брата, Тоша и Јоца. Између браће је дошло до свађе. Јоца је потегао нож и убио Тошу, тј. »УБО ТОШУ«. Спајањем ове две речи, »убо« и »Тошу«, добијено је име села, чији су родоначелници Јоца и Тоша.
Друга верзија је, међутим, много вероватнија. Село се налазило непосредно поред реке, било богато водом и плављено. Пошто већина других села то нису била, они су ово насеље због обиља воде назвали ВОДОШ. На једној од првих карата Баната коју је израдио Флоримунд Клаудије Мерси, гувернер Баната, и извршио попис становништва 1719. године, Ботош се води као Водош. Трансформацијом »В« у »Б« добијено је име села Ботош, које је временом претворено у Ботош. Наравно, што даље идемо у прошлост, по- датака је све мање.
Банат, непрегледна равница, у зависности од времена, од климатских услова, у одређеним временским периодима час степа, час мочвара, откад је постао исушено тле несталог Паноиског мора, био је увек привлачан за освајаче.
Многи стари народи јездили су овим ширинама и остављали трагове о свом бигисању и тако створили континуитет живота на овим просторима у трајању од више хиљада година Мећу прве становнике ових крајева убрајају се Агатирси, који су претежно живели у долини реке Мориша, о којима Херодот има веома високо мишљење да су били »најраскошнији мсћу људима«. За њима долазе најезде других племена и народа. Ређају се освајачки походи Гота, Хуна, Гепида, Авара, Словена, Лангобарда, Бугара и, на крају Мађара.
Но, Ботош је био насељен и у прадавној ирошлости, у средњем неолитском добу, а не само у каснијем, на прелазу према бакарном добу, дакле у периоду од 3000 до 5000 година пре наше ере. Мало је података у нашој земљи, па и у свету, о животу, ритуалу, обредима иеолитског човека. У неолитским иалазиштима у Винчи, Бутмиру, Плочнику, Градцу и Јабланици, откривена су насеља неолитског човека, али нигде око њих није било гробова. У науци је сматрано да тела преминулих нису сахрањивана, него су остављана зверима. Но открића у налазиштима у Ботошу променула су ту теорију.
Атар Ботоша је у току праисторије био интензивно насељаван. О томе нам најречитије говоре многи археолошки локалитети који се временски датирају од најстаријих неолитских цивилизација све до историских дана. Конфигурација земљишта, старе обале и токови Тамиша и рукавац Шозов пружали су повољне услове за насељавање. Најгушћа концентрација локалитета се налази на старој обали Тамиша и обалама некадашњег рукава Шозов, којим сада иротиче Канал Дунав—Тиса—Дунав. У атару се налази већи број хумки, мећу којима доминира Коларова хумка. На основу арлеолошког материјала може се закључит да се живот у праисторији најинтензивније одвијао у току средњег неолита и у сарматском периоду.
Мећу најзначајније локалитете спадају: Живанићева доља, Селиште, Циглана, Виногради и друга.
Најзначајнији је локалтет Живанићева доља, са којег потиче највећи део археолошких налаза. На овом локалитету су измећу два рата вршена ископавања неолитског гробља, које се датује у средшњи неолит и припада винчанској културној групи. Из овог гробља потичу и биконичне зделе са вишим или нижим горњнм конусом и брадавичастим дршкама на најширој периферији посуде и перле од кречњака. Било је то тридесетих година овог века. За ове ископине у Живанићевој дољи заинтереоовао се сеоски учитељ Лазар Николић Лазица и почео да обилази ископине, да скупља што се иашло на површнин и да откупљује оно што су мештани проналазили.
Обратио се Народном музеју у Београду, али његово писмо је остало без одговора, јер он је тада, 1930. године, писао као да је открио чудо: неолитско гробље! А како је могао открити тако нешто кад научници уопште одбацују могућност постојања неолитоког гробља.
Овим ископинама дошло се до великих налаза. У Ботошу је откривено прво неолитско гробље у Југославији. Тиме је оборена теорија, дотле важећа у науци, да неолитски човек своје мртве није сахрањивао. Неолитеки човек је сахрањивао своје мртве и то у седећем или лежећем ставу, на левој или десној страни. Поред тога, у гробовима и око њих наћено је доста предмета као што оу камене секире, гривне и ћердани од шкољки и камена, фрагменти судова.
